Piše se za inat.

Ustaljeni priloški izraz za inat, koji znači iz prkosa, prkoseći, inateći se ćefa radi, iz kaprica, piše se odvojeno.
Isto i u inat, uz inat ili iz inata.
Glagol zainatiti (se) dobijen dodavanjem prefiksa za na glagol inatiti (se), piše se spojeno.

Piše se i jedno i drugo.

Većina muških imena koja se završavaju na -o kao Marko, Mirko, Slavko, Ivko, Željko, Žarko, Boško, Mihailo, Danilo, Radmilo, Gavrilo i sl. menjaju se po prvoj deklinaciji: Marko-Marka-Marku, Mirko-Mirka-Mirku, Slavko-Slavka-Slavku.
Relativno su malobrojna imena koja se završavaju na -o kao Ivo, Pero, Boro, Mišo, Vojo, Spiro, Đuro, Lazo, Sveto (ona u ekavskoj varijanti imaju oblik na -a: Pera, Bora, Miša, Voja, Spira, Đura, Laza, Sveta) koja se mogu menjati i po prvoj (Đuro-Đura-Đuru) i po drugoj deklinaciji (Đuro-Đure-Đuri) kao imenice ženskog roda na -a.

Piše se vjeran.

Ekavskom kratkom e od jata odgovara ijekavsko je.
Isto i vjera, vjernik, vjernica i sl. za ekavsko veran, vera, vernik, vernica.

Piše se šouu.

Imenice stranog porekla koje se završavaju na dug samoglasnik zadržavaju taj samoglasnik ispred padežnih nastavaka: biro-biroa-birou, sako-sakoa-sakou, tabu-tabua-tabuu, kanu-kanua-kanuu, randevu-randevua-randevuu, ragu-ragua-raguu.
Međutim, mnoge imenice zadržavaju poslednji samoglasnik iako nije dug: vudu-vudua-vuduu, gnu-gnua-gnuu, emu-emua-emuu, tiramisu-tiramisua-tiramisuu, haiku-haikua-haikuu, šou-šoua-šouu.

Piše se zatamnjen.

Trpni pridev od glagola zatamniti dobija se kada se na prezentsku osnovu zatamn- doda nastavak -en: zatamn+en. Ako se prezentska osnova završava na n (ili neki drugi nepalatalni suglasnik) dolazi do jotovanja pa od zatamn+en dobijamo zatamnjen.

Piše se Ljubićki.

S iz nastavka -ski gubi se ispred suglasnika ć, č, š i ž: Ljubić+ski=Ljubićki, mladić+ski=mladićki, junač+ski=junački (od junak), Niš+ski=Niški, lupež+ski=lupeški (posle jednačenja po zvučnosti).

Piše se i jedno i drugo ali je bolje ovseni.

Rečnik SANU beleži oba prideva i ovsani i ovseni ali ovsani upućuje na ovseni kao bolji: ovseno brašno, ovsena kaša, ovsena slama, ovseni hleb.

Piše se potforum.

Kada se zvučno d nađe ispred bezvučnog f ono se jednači po zvučnosti sa njim i prelazi u svoj bezvučni par t: potfolder, potfond, potformula, potfajl, potfasadna roletna i sl.
Pod- je prefiks slovenskog porekla i on učestvuje u jednačenju suglasnika po zvučnosti uz neke izuzetke.
Izuzetak su reči koje počinju sa s i š (podseći, podšišati) i reči koje počinju sa t
(podtačka, podtip, podtekst) kod kojih ne dolazi do jednačenja po zvučnosti.

Piše se i jedno i drugo ali je bolje indonezijski.

Stanovnici Indonezije su Indonežani, Indonežanin i Indonežanka.
Rečnik SANU beleži oba prisvojna prideva ali indonežanski upućuje na indonezijski kao bolji.
Isto važi i za Polineziju, Melaneziju, Mikroneziju i Maleziju.

Piše se prianjati.

Glagol prianjati, nesvršeni prema svršenom prionuti koji znači sasvim se pripiti, priljubiti se ili svojski, svim silama početi nešto raditi, pristupiti nekom poslu, složenica je nastala od prefiksa pri- i onuti od starijeg onǫti (dobijeno od praslovenskog jęti, uzeti).
Kada se na spoju složenice nađu samoglasnici i i a, između njih se ne piše j, iako se u govoru čuje.
Isto i prianjanje.