Piše se naći ću.

Futur I je uvek složen oblik od glagola čiji se infinitiv završava na ći: naći ću, naći ćeš, naći će, naći ćemo, naći ćete, naći će ili ja ću naći, ti ćeš naći, on će naći, mi ćemo naći, vi ćete naći, oni će naći.

Piše se koji.

J se ne piše u grupama vokala kada je i na drugom mestu osim kad je j deo osnove: kojih, kojim, moji, mojih, mojim, tvoji, tvojih, tvojim, svoji, svojih, svojim.

Piše se nedovršen.

Ne se piše sastavljeno sa trpnim glagolskim pridevima: nepisan, neočišćen, neljubljen, nepriznat, nezbrinut, nečuven, nenošen, neviđen, neudata.

Piše se othranjen.

Zvučno d ispred bezvučnog h prešlo je u svoj bezvučni par t jednačeći se sa njim po zvučnosti.

Piše se britkiji.

Većina dvosložnih prideva sa nastavkom ak (težak, kratak, plitak, redak, sladak, nizak, gorak) grade komparativ na ji (j jotuje suglasnik iz osnove): teži, kraći, plići, ređi, slađi, niži, gorči.
Nekoliko dvosložnih prideva sa nastavkom ak (krotak, vitak, pitak, jedak, mrzak, bridak) grade komparativ nastavkom iji: krotkiji, vitkiji, pitkiji, jetkiji, mrskiji, britkiji. Jotovanjem suglasnika osnove previše bi se udaljili od svog osnovnog zvuka i značenja.    

Piše se dakle.

Dakle je veznik kojim se kazuje zaključak ili posledica, prema tome,onda, evo, eto. Daklem i daklen su dijalektizmi.

Piše se i jedno i drugo.

Spojeno zašto kao prilog i veznik u značenju zbog čega, radi čega: zašto pitaš?
Odvojeno predlog za i što u značenju mesta: nema se za što zakačiti.   

Piše se i jedno i drugo.

Spojeno zasad(a) kao prilog u značenju privremenosti, sada, u ovim prilikama, za ovo vreme: Zasad ne mogu. Odvojeno predlog za i prilog sad(a) u značenju namene: nešto za sad(a) a nešto za kasnije.

Piše se u pravu.

I piše se i izgovara se kao dve odvojene reči.

Piše se sve vreme.

Pridev i zamenica sav u srednjem rodu glasi sve.
Menja se po zameničkoj promeni: sve-svega-svemu-sve-svim-svemu u jednini i sva-svih-svima-svih-svima-svima u množini.
Ovo e u sve je ostatak iz davnih vremena kad je zamenica sve imala oblik vse. Iza mekog s nije moglo doći o nego e. Kad smo metatezom od vs dobili sv nije bilo razloga (glasovnih) da se čuva e. Iako je oblik svo veoma čest u govornom jeziku norma ga ne prihvata.