Piše se so.

U reči so završetak osnove u nominativu i akuzativu jednine, -o, nastao je od l iz starijeg oblika sol. Kod imenica koje su se završavale na -ol, kao sol, stol ili vol,  posle  promene l u o izvršeno je sažimanje vokala pa smo od sol (stol, vol) preko soo (stoo, voo) dobili so (sto, vo).
U svim ostalim padežima obavezno je l: so-soli-soli-so-soli-solju-soli u jednini i soli-soli-solima-soli-soli-solima-solima.
Instrumental jednine glasi solju ili soli. Oblik solju je češći jer se tako instrumental bolje razlikuje od ostalih padeža a naročito ima prednost kad se imenica upotrebljava bez predloga: dočekali su nas hlebom i solju.
Ako je imenica upotrebljena sa predlogom onda je češći nastavak i: čaša tople vode sa morskom soli je melem za telo.
Imenicu so koja označava mineral natrijum-hlorid, odnosno kuhinjsku so, treba razlikovati od sol, peti ton C-dur skale, ton „ge”.