Engleski jezik danas se smatra jezikom svetske komunikacije. Nastanak interneta omogućio je ogromnom broju ljudi pristup informacijama koje su im do tada bile nedostupne, kao i olakšanu komunikaciju sa ostatkom sveta. A kako je jezik interneta i moderne tehnologije upravo engleski, on je postao univerzalno sredstvo sporazumevanja, svojevrsni lepak za raznolike kulture iz kojih dolaze njihovi govornici, kako oni kojima je engleski jezik maternji, tako i oni koji su engleski učili kao strani.

Informacije iz mnogobrojnih oblasti  (tehnologije, nauke, popularne muzike, sporta) prvobitno su na internetu bile dostupne isključivo na engleskom jeziku. Kako termini na internetu tada nisu imali svoje ekvivalente u drugim jezicima, engleske pozajmljenice ustalile su se u upotrebi i van engleskog govornog područja. One su bogatile fond reči drugih jezika, tj. uticale su na leksičku strukturu tih jezika. Ova pojava nije zaobišla ni srpski jezik, te su danas u ustaljenoj upotrebi mnogobrojni anglicizmi — pozajmljenice iz engleskog jezika, kao što su kompjuter, internet, telefon, pop, rok, bestseler, bandžidžamping, avaks, adapter, advertajzing, ajlajner, andergraund, apdejt, asembler, bag, atačment, afteršejv, autfit, fudbal, meč, aut i mnoge druge.

Upliv engleskog u druge jezike imao je, doduše, i svoju lošu stranu. Konstantna izloženost govornika drugih jezika engleskom putem medija (interneta, televizije, novina) ili popularne kulture (filmova, stripova, knjiga, muzike i sl.), kao i njegova neselektivna upotreba, imala je za posledicu usvajanje ne samo reči, već i rečeničnih konstrukcija. Problem sa usvajanjem stranih rečeničnih konstrukcija je u tome što su one često nekompatibilne sa gramatikom jezika u koji ulaze. Njihovom čestom upotrebom nastaje svojevrsni hibridni „jezik“ koji ima osobine i engleskog i jezika koji prima uticaj. Tako su formirani Franglais (mešavina engleskog i francuskog), Spanglish (spoj engleskog i španskog), Denglish (mešavina engleskog i nemačkog) i mnogi drugi hibridni jezici, među kojima je i srbliš ili anglosrpski.

Anglosrpski predstavlja podvrstu srpskog jezika, koja prihvata gramatička pravila engleskog jezika, zanemarujući normu srpskog. Ali, i pored toga što je gramatički u potpunosti neispravan, ovaj hibridni „jezik“ je u sve široj upotrebi. On govornicima zvuči sasvim prirodno, pa i kulturnije i ozbiljnije od „običnog“ srpskog. Već pomenuta prezasićenost engleskim medijima i popularnom kulturom, kao i njihovo neadekvatno prilagođavanje srpskom jeziku, jedan su od razloga nastanka ovog fenomena. Neadekvatni prevodi knjiga, kao i dijaloga iz serija i filmova na televiziji ili bioskopskom platnu tome dosta doprinose. Fraze se neretko bukvalno prevode, redosled reči u rečenici se ne menja pri prevodu, te rečenica izgleda rogobatno. Reči se ili prevode pogrešno ili se, iako za njih postoji adekvatan ekvivalent u srpskom jeziku, uopšte ne prevode.

Od značaja je i to što izvorni govornici često nedovoljno poznaju srpski jezik. Vodeći se stavom srpski mi je maternji jezik, ja ga znam, nema potrebe da ga učim, oni često zanemaruju potrebu izučavanja gramatike srpskog jezika. Takav stav pak stvara prostor za nenamerne greške u govornoj i pisanoj komunikaciji, koji anglosrpski vešto popunjava, što je ilustrovano sledećim primerima:

• Moje ime je (My name is) umesto Ja se zovem/Zovem se
• Torta je napravljena od strane moje mame. (The cake was made by my mother.)  Preterana upotreba pasiva naspram aktivne konstrukcije u srpskom Moja mama je napravila tortu.
• Biti neubeđen u nešto (to not be convinced of something) umesto Nisu ga ubedili u nešto.
• Imati susret s nekim (to have a meeting with someone) umesto sresti/susresti se s nekim
• Biti dobar u nečemu (to be good at something) umesto Dobro znati nešto
• Nemati problem s nečim (to not have a problem with something) umesto To meni ne predstavlja problem./Ja u tome ne vidim problem.

Bitno je napomenuti da za nedostatak svesti o normi maternjeg jezika ne treba kriviti isključivo nezainteresovanost govornika, već i neadekvatno obrazovanje koji oni stiču u obrazovnim ustanovama. Nastava gramatike srpskog jezika zvanično postoji u okviru predmeta Srpski jezik (i književnost) tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, ali se na tom predmetu, kako mu i samo ime kaže, izučava i književnost. Iako su gramatika i književnost podjednako zastupljene u nastavi u osnovnim školama, u gimnazijama i srednjim stručnim školama nastava se preusmerava skoro isključivo na književnost – mahom zbog nedovoljnog broja časova i obimnosti obavezne lektire. Srpski jezik kao obavezan predmet na fakultetskom nivou postoji isključivo na Filološkom fakultetu, i to samo u okviru studijskih programa vezanih za izučavanje srpskog jezika i književnosti. Stoga prosečni izvorni govornik srpskog jezika u najboljem slučaju ima solidno osnovnoškolsko znanje iz gramatike.

Prisustvo engleske leksike, kao i poneke gramatičke jedinice, ne predstavlja „pretnju“ srpskom jeziku – engleske pozajmljenice, ukoliko za njih ne postoji ekvivalent u srpskom, doprinose bogatstvu leksičkog fonda, dok poneka gramatička konstrukcija, iako možda po normi neispravna, omogućava ekonomičniju neformalnu komunikaciju. Problem predstavlja preterano, i u većini slučajeva neopravdano korišćenje sintakse, leksike i pravopisa stranog jezika umesto maternjeg, što je zahvaljujući uticaju interneta, nedovoljnom jezičkom obrazovanju govornika i njihovom svakodnevnom bombardovanju novim terminima iz oblasti kulture, tehnologije i sporta sve prisutnije tako da anglosrpski postepeno zauzima sve bitniju ulogu u komunikaciji među govornicima srpskog jezika.

Jezički imperijalizam i lingvicizam predstavljaju veoma zastupljene teme u savremenoj sociolingvistici. Istraživanjem ove pojave bave se brojni lingvisti (na primer Heath, 1972; Mühlhäusler, 1996; Pennycook, 1994; Phillipson, 1992), ali one takođe zaokupljaju i pažnju novinara (web1; web2; web3), raznih institucija (web4), kao i šire javnosti.
Jezički imperijalizam može se definisati kao teorijski konstrukt kojim se objašnjava jezička hijerarhizacija. Tačnije, proučavanje ovog fenomena podrazumeva bavljenje pitanjima kao što su: zašto se određeni jezički varijetet koristi ređe ili češće u odnosu na druge, koje društvene strukture i ideologije stoje iza ovakvih podela i procesa, kao i koja je uloga lingvista, ali i zvaničnih institucija koje se bave jezičkim planiranjem. U savremenim društvenim tokovima, ova pitanja se najčešće tiču odnosa između velikih, globalnih jezika (poput engleskog ili francuskog) i manjih, nacionalnih jezika određenih društava širom sveta (vrlo često bivših evropskih kolonija). Najčešće se govori o odnosu između nadređenog, to jest privilegovanog i podređenog jezika (Phillipson, 1997: 238–239).

Jezički imperijalizam se smatra podvrstom lingvicizma. Lingvicizam je termin koji je skovan kako bi se pokazala analogija između hijerarhizacija zasnovanih na osnovu rase (rasizam), etniciteta (etnicizam), roda (seksizam) i slično, i hijerarhizacije zasnovane na osnovu jezika (Phillipson, 1997: 239 prema Skutnabb-Kangas, 1988). Istraživanja u ovom području bave se pitanjima na koji način jezik doprinosi nejednakoj raspodeli i nejednakom pristupu društvenoj moći, na koji način su jezičke hijerarhije strukturirane i kako funkcionišu. Phillipson (1997: 239) navodi da je za ova istraživanja bitno da budu sprovedena iz perspektive podređenog jezika, to jest podređene jezičke zajednice, jer je česta pojava da govornici dominantih jezika poput engleskog i francuskog ne vide problem u globalizaciji i širenju svojih jezika, tačnije skloni su da previde negativne posledice ovakvog širenja. On takođe navodi da termini poput širenja jezika i smrti jezika doprinose tome da se brojne negativne posledice jezičkog imperijalizma i lingvicizma posmatraju kao prirodni, neizbežni procesi.

Istraživanja su takođe podstaknuta činjenicom da zakon o ljudskim pravima zabranjuje diskriminaciju na rasnoj, rodnoj, jezičkoj i drugim osnovama, i nalaže da zakonodavna tela i nadležne institucije imaju dužnost da omoguće i osiguraju sva prava govornicima manjih jezičkih varijeteta, što podrazumeva nacionalne jezike, jezike manjinskih grupa ali i različite nestandardne varijetete (Skutnabb-Kangas i Phillipson, 1994).
Razlikujemo međujezički (interlingual) i unutarjezički (intralingual) lingvicizam. O unutarjezičkom lingvicizmu govorimo u slučajevima kada se određeni varijetet smatra za privilegovan i standardan, čistiji, lepši ili bolji u odnosu na druge varijetete istog jezika. O međujezičkom lingvicizmu govorimo u slučajevima kada se, na primer, engleskom jeziku pripusuju osobine modernizacije, napretka, savremenosti, jezika bez kog je nemoguće zamisliti poslovni uspeh i normalno funkcionisanje u savremenom društvu, dok se maternji jezici određenih zajednica smatraju pukim dijalektom koji nije prikladan za čitav niz društvenih funkcija. Jezički imperijalizam obuhvata sve aktivnosti, implicitne i eksplicitne stavove, ideološke osnove i društvene odnose koji doprinose ovakvim shvatanjima i podelama. Kao takav, on je neraskidivo povezan sa kulturom, istorijskim dešavanjima, političkom podelom i ekonomijom (Phillipson, 1997: 239–240).

Kao primer jezičkog imperijalizma na delu mogu se navesti skorašnji pokušaji implementacije i ojačavanja upotrebe engleskog jezika, naročito kao medijuma za obrazovanje, u raznim zemljama širom sveta, poput Namibije, Tajlanda (web1), Nigerije (Phillipson, 1997: 239) i drugim. Naročito se kritikuje insistiranje na implementaciji engleskog kao primarnog jezika umesto potkrepljivanja bilingvizma ili multilingvizma koji u određenim mestima predstavlja društvenu realnost (web1).
Jezički imperijalizam i lingvicizam predstavljaju teme koje zavređuju pažnju stručne i nestručne javnosti. Pored istraživanja, potrebno je preduzimati i aktivne mere kako bi se suzbilo širenje velikih nauštrb malih jezika, i kako bi se razbile predrasude o određenim jezičkim varijetetima kao nižim, lošijim, manje vrednim od privilegovanih, standardnih varijeteta. Naročita opasnost, a samim tim i razlog zbog čega se ovim pojavama nekad ne pridaje dovoljna važnost, leži u tome što su one prisutne u okviru raznih institucija i organizacija koje pružaju novčana i obrazovna sredstva za nerazvijene zajednice. Insistiranje na bilingvizmu i multilingvizmu, razbijanje hegemonije određenih varijeteta, uklanjanje stigmi i predrasuda vezanih za određene govore predstavljaju neke od opštih načela borbe protiv jezičkog imperijalizma i lingvicizma.

Literatura

• Heath, S.B. (1972). Telling Tongues: Language Policy in Mexico, Colony to Nation. New York: Teachers College Press.
• Mühlhäusler, P. (1996). Linguistic Ecology: Language Change and Linguistic Imperialism in the Pacific Region. London: Routledge.
• Pennycook, A. (1994). The Cultural Politics of English as an International Language. Harlow: Longman.
• Phillipson, R. (1992). Linguistic Imperialism. Oxford: Oxford University Press.
• Phillipson, R. (1997). Realities and Myths of Linguistic Imperialism. Journal of Multilingual and Multicultural Development, 18:3 (238–248)
• Skutnabb-Kangas, T. (1988). Multilingualism and the education of minority children. In T. Skutnabb-Kangas and J. Cummins (eds) Minority Education: From Shame to Struggle (9–44). Clevedon: Multilingual Matters
• Skutnabb-Kangas, T. & Phillipson, R. (eds) (1994). Linguistic Human Rights: Overcoming Linguistic Discrimination. Berlin: Mouton de Gruyter.
• Web1: https://goo.gl/zmrXBb
• Web2: https://www.dawn.com/news/1028971
• Web3: https://goo.gl/7TJfeg
• Web4: https://goo.gl/QSrxxJ

Jezičke ideologije čine važno područje proučavanja u savremenoj sociolingvistici i antropologiji. Ono što ih čini naročito bitnim i zanimljivim za proučavanje jeste činjenica da su prisutne u gotovo svim ljudskim društvima, da ih govornici vrlo često nisu svesni, kao i to da pružaju jedinstven uvid u vezu između jezičkih i društvenih struktura (Piller, 2015: 2). Istraživanjem ove oblasti bavili su se brojni stručnjaci (na primer Silverstein, 1979; Woolard, 1994; Lippi-Green, 2012).
Termin jezičke ideologije odnosi se na sva verovanja i osećanja govornika o raznim jezičkim varijetetima (Piller, 2015: 2). Na primer, mišljenja poput engleski je jezik budućnosti, nemački je ružan jezik, prizrensko-timočki dijalekat je manje ispravan i nepodoban za književnost predstavljaju primere osećanja i ideja koje govornici mogu imati o određenim varijetetima. Iako se ovakvi stavovi naizgled mogu činiti banalnim, neproverenim, netačnim, podrazumevanim i slično, oni ipak predstavljaju važnu pojavu za proučavanje — jer predstavljaju ključan faktor u razumevanju procesa jezičke promene, jezika i identiteta i jezika u sociokulturnom kontekstu (web1).
Iako su filolozi, antropolozi i lingvisti odavno uočili postojanje i raširenost verovanja i osećanja o jezicima, jezičke ideologije su dugo ostale van područja njihovog interesovanja, budući da su vrlo često bile zasnovane na očigledno iracionalnim, subjektivnim i netačnim tvrdnjama (Piller, 2015: 2). Proučavanje jezičkih ideologija polako dobija na značaju nakon što je Majkl Silverstajn (Michael Silverstein) 1979. godine objavio esej Language structure and linguistic ideology, u kome je izneo svoja interesovanja za izučavanje načina na koji jezičke ideologije utiču i menjaju jezičke strukture. Pored sociolingvistike i kulturne antropologije, vezom između jezika i društvene organizacije bavi se i kritička analiza diskursa (Piller, 2015: 2–3).
Važno je napomenuti da verovanja i osećanja u vezi određenih varijeteta nisu uniformna, to jest da ne dele svi govornici određenog varijeteta isto mišljenje o svom i drugim varijetetima. Jezičke ideologije zapravo reflektuju složene društvene podele — one predstavljaju verovanja i osećanja koja reprezentuju interese određene grupe u društvu. Ideologija standardnog jezika (standard language ideology), kao jedna od najpodrobnije izučenih jezičkih ideologija, može poslužiti kao dobar primer za objašnjenje ove tvrdnje. Naime, ideologija standardnog jezika podrazumeva verovanje da standardni jezik predstavlja estetski, moralno i intelektualno najviši i najispravniji varijetet određenog jezika. Vrlo često je standardni varijetet zasnovan na govoru istorijski najmoćnije društvene grupe i stiče se kroz nekoliko godina formalnog obrazovanja. Pored toga, on se često smatra jedinim podobnim za pisanje književnih dela i upotrebu u javnoj komunikaciji. Iako se standaradnim varijetetom služi relativno mali broj govornika jednog jezika, on je univerzalno priznat kao superioran i time doprinosi društevnim nejednakostima. Ideologija standardnog jezika je toliko rasprostranjena i uticajna da vrlo često govornicima deluje potpuno opravdano, i onima koji se njime koriste i onim govornicima koji ne govore standardnim varijetetom. Ova jezička ideologija praćena je shvatanjem da samo govornici standardnog varijeteta zaslužuju da budu na pozicijama moći u društvu, kao i da je upotreba standardnog varijeteta neophodna da bi se napredovalo na društvenoj lestvici (Piller, 2015: 4–5).
Takođe je važno razgraničiti da superiornost i inferiornost određenih varijeteta nisu njihove inherentne osobine, tačnije da ne postoji ništa u njihovim strukturnim osobinama, fonološkim karakteristikama i slično što bi opravdalo ovakvu podelu. Verovanje da je standardni jezik neophodan za napredovanje i uspeh proizilazi iz povezivanja ovog varijeteta sa privilegovanim društvenim klasama, čime se dalje učvršćuje njihova moć putem ove jezičke ideologije (Piller, 2015: 5).
Jezičke ideologije predstavljaju univerzalan i izuzetno uticajan fenomen koga često nismo ni svesni. Pored ovih osobina, stalne društvene promene na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou doprinose njihovoj aktuelnosti, i samim tim značaju njihovog proučavanja. Izučavanje jezičkih ideologija je neophodan korak ka potpunom razumevanju odnosa između jezika i društva, kao i postizanju jednakosti među društvenim slojevima.

Literatura

• Lippi-Green, R. (2012). English with an accent: Language, ideology, and discrimination in the United States (2nd ed.). London, UK: Routledge.
• Piller, I. (2015). Language ideologies. In: K. Tracy, C. Illie & T. Sandel (Eds). The International Encyclopedia of Language and Social Interaction (1–10). John Wiley & Sons, Inc.
• Silverstein, M. (1979). Language structure and linguistic ideology. In P. R. Clyne, W. F. Hanks, & C. L. Hofbauer (Eds.). The elements: A parasession on linguistic units and levels (193–248). Chicago, IL: Chicago Linguistic Society.
• Woolard, K. A. (1994). Language ideology. Annual Review of Anthropology, 23, 55–82. doi: 10.1146/annurev.an.23.100194.000415
• Web1: https://goo.gl/dzkaer

Bilingvizam i/ili multilingvizam čine kompleksno interdisciplinarno polje proučavanja. Istraživanje ovih pojava obuhvata teorijske okvire i metodološke postupke iz različitih disciplina — sociolingvistike, primenjene lingvistike, psiholingvistike, neurolingvistike, razvojne psihologije, ali i istorije, jezičkog planiranja, politike, ekonomije (web1). Oni predstavljaju izrazito rasprostranjene pojave i postoji veliki broj knjiga i radova posvećenih njihovom proučavanju (na primer Edwards, 1995; Clyne, 2003; Bialystok, 2009), ali takođe zaokupljaju pažnju zvaničnih institucija i šire javnosti (na primer web2; web3; web4).
Pojmovi bilingvizam i multilingvizam odnose se na slučajeve kada jedna osoba, grupa ljudi ili određena zajednica govori dva (bilingvizam) ili tri i više jezika (multilingvizam). U kolokvijalnoj upotrebi, ali i u stručnoj literaturi termin bilingvizam se često koristi kao krovni termin za obe pojave (web1). Radi jednostavnosti, i u ovom članku će se termin bilingvizam koristiti za obe pojave. Međutim, nije uvek lako odrediti granicu između poznavanja drugog jezika u određenoj meri i bilingvizma. Samim tim, i među stručnjacima postoji neslaganje kada je reč o kompetenciji i fluentnosti u drugom jeziku koji su neophodni da bi osobu označili kao bilingvalnu (Edwards, 2013: 5).
Sa sociolingvističkog aspekta, bilingvizam predstavlja izuzetno značajnu pojavu koja otvara niz pitanja o upotrebi jezika u društvu — od uloge svakog jezika u životu zajednice, preko očuvanja svih međusobno povezanih jezika, procesa jezičke promene, kratkoročnih i dugoročnih efekata na društvo i na same jezike, do ugroženosti, i u ekstremnim slučajevima, smrti nekog od jezika u određenoj zajednici. Pojam bilingvizma je usko povezan sa pojmom etniciteta, jezičkog identiteta, društvenih manjina, jezičkog imperijalizma i jezičkih ideologija. Predstavlja nezaobilazan korak u jezičkom planiranju, obrazovanju i javnoj komunikaciji (Bhatia, 2013: 441).
Iako su individualne i društvene manifestacije bilingvizma podjednako važne, bitno je navesti razlike koje među njima postoje. Pri proučavanju individualnog bilingvizma, fokus je najpre na lingvističkim i psiholingvističkim aspektima, dok se sociolingvistički, istorijski, edukativni i politički aspekti vezuju za društveni ili kolektivni bilingvizam. Društveni ili kolektivni bilingvizam se smatra istrajnijim, dok se individualni bilingvizam obično karakteriše kao usputna stanica, to jest prelazni period između dva monolingvizma. Istrajnost društvenog bilingvizma se vezuje za trajnu potrebu za komunikacijom između jezičkih grupa koja nije toliko izražena kod individualnih bilingvala. U slučajevima kada različite varijetete koristimo za različite funkcije ili različite sfere upotrebe, govorimo o diglosiji (Edwards, 2013: 6).
Iako je bilingvizam široko rasprostranjen, različita društva se različito odnose prema ovoj pojavi. Nisu retki slučajevi da države u kojima postoji veliki broj bilingvalnih ljudi zvanično priznaju samo jedan ili dva varijeteta. To može doprineti stvaranju nejednakosti među jezicima, a samim tim i među govornicima tih jezika, i učvršćivanju jednog jezika kao dominantnog, privilegovanog i višeg u odnosu na druge. To zatim može dovesti do uskraćivanja prava i mogućnosti govornicima ostalih varijeteta, kao i ograničavanja mogućnosti za interpersonalnu i interkulturalnu razmenu (Edwards, 2013: 5–6). Upravo iz ovih razloga, jasno je da bilingvizam zahteva zakonsku regulativu, kao i pažnju nadležnih institucija, stručnjaka i nestručne javnosti. Neophodno je pažljivo jezičko planiranje, naročito u domenu edukacije, kako bi se svim pripadnicima društvene zajednice omogućio normalan lični i profesionalni razvoj.
Međutim, i u slučajevima kada je pospešivanje i učvršćivanje bilingvizma zakonski regulisano, neki autori navode značajne nedostatke i greške u načinu na koji se tome pristupa i metodama koje se koriste (na primer Mikeš, 2001; Skutnabb-Kangas, 2004; Filipović, 2011). Uzimajući to u obzir, nužno je konstantno kritičko promišljanje i predviđanje posledica aktuelnih jezičkih politika kada je reč o razvoju bilingvizma.
Budući da je bilingvizam široko rasprostranjen i vrlo značajan fenomen, kao i da u savremenim društvenim tokovima dolazi do povećanja svesti o njegovom značaju i kreiranja jezičkih politika koje nisu uvek adekvatne, jasno je interesovanje za njegovo proučavanje i zašto je neophodno da se u procese uspešnog razvoja bilingvizma uloži vreme, znanje, pažnja i novčana sredstva.
Literatura

• Bhatia, T. (2013). Societal Bilingualism/Multilingualism and its Effects. Introduction. In T. Bhatia, & W. Ritchie (Eds.). The Handbook of Bilingualism and Multilingualism (2nd ed.) (439–441). Oxford: Wiley-Blackwell
• Bialystok, E. (2009). Bilingualism: The good, the bad and the indifferent. Bilingualism: Language and Cognition, 12: 3–11
• Clyne, M. (2003). Dynamics of Language Contact. Cambridge: Cambridge University Press.
• Edwards, J. (1995). Multilingualism. London: Penguin
• Edwards, J. (2013). Bilingualism and Multilingualism: Some Central Concepts. In T. Bhatia, & W. Ritchie (Eds.). The Handbook of Bilingualism and Multilingualism (2nd ed.) (5–25). Oxford: Wiley-Blackwell
• Filipović, J. (2011). Srpski kao jezik obrazovanja u obrazovanju nacionalnih manjina u Srbiji. U V. Krajišnik (Ed.). Srpski kao strani jezik u teoriji i praksi (351–364). Beograd: Filološki fakultet, Centar za srpski kao strani jezik
• Mikeš, M. (2001). Sociolinguistic backgrounds of kindergarten children in bilingual settings. International Journal of Sociology of Language, 151: 49–67
• Skutnabb-Kangas, T. (2004). The right to mother tongue medium education – the hot potato in human rights instruments. Opening Plenary, II Mercator International Symposium Europe 2004: A new framework for all languages? http://www.ciemen.org/mercator/pdf/simp-skuttnab.pdf, [29. 10. 2007]
• Web1: https://goo.gl/b6t8NW
• Web2: https://goo.gl/1b66Bs
• Web3: https://goo.gl/6ypgTW
• Web4: https://goo.gl/m5RR4T

Kognitivna lingvistika predstavlja pristup proučavanju jezika koji je nastao osamdesetih godina dvadesetog veka. Ovaj pristup se smatra svojevrsnom reakcijom na generativnu gramatiku, koja je nastala 1957. godine kada je Noam Čomski objavio svoju čuvenu knjigu Sintaksičke strukture.
Prema učenju Čomskog i ostalih pobornika generativne gramatike, jezik se može opisati kao algoritamski sistem. Lingvistika je prema tome, slično logici, prevashodno formalna nauka kojoj se pripisuje predviđačka moć (Čomski 1984). Oni jezik smatraju nezavisnim modulom čovekove psihološke strukture koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti. Gramatiku posmatraju kao sistem pravila kojima se uz pomoć konačnog broja strukturnih obrazaca generiše beskonačan broj gramatičnih rečenica jednog jezika. U okviru ovog pristupa najviše pažnje se posvećuje sintaksi, koja se posmatra kao najbitniji nivo jezičke strukture, odvojen i od semantike i od leksikona (Ivić 2001: 7-30). Takođe, u okviru generativističkog pristupa, značenje jezičkih izraza uslovljeno je istinosnim uslovima njihove upotrebe, i pravi se oštra distinkcija između jezičkog i vanjezičkog znanja, to jest između semantike i pragmatike, dok mehanizmi proširenja značenja (poput metafore i metonimije) ne spadaju u domen lingvističkog opisa (Klikovac 2004: 9).
Nasuprot tome, kognitivna lingvistika lingvističko znanje smatra sastavnim delom opšte kognicije i mišljenja, a ne nezavisnim modulom koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti koje omogućavaju mentalne procese poput rezonovanja, pamćenja, pažnje i učenja (Ibarretxe-Antuñano 2004: 3). Kognitivna lingvistika gramatiku shvata u smislu konceptualizacije, i tvrdi da poznavanje jezika proističe iz njegove upotrebe. Kognitivna lingvistika takođe tvrdi da se skladištenje i pronalaženje lingvističkih podataka suštinski ne razlikuje od skladištenja i pronalaženja drugog, nelingvističkog znanja, kao i da upotreba i razumevanje jezika upošljavaju kognitivne sposobnosti slične onima koje se koriste u nelingvističkim misaonim procesima. Samim tim, distinkcija između semantike i pragmatike je suštinski proizvoljna, jer je jezičko znanje u velikoj meri oblikovano vanjezičkim znanjima (Croft & Cruse 2004: 1−4). Za razliku od generativizma, metafora i metonimija zauzimaju centralno mesto u proučavanjima u kognitivnoj lingvistici i smatraju se pojmovima od suštinskog značaja za razumevanje jezika (Klikovac 2004: 7–9).
Prema učenju kognitivnih lingvista gramatika je suštinski simbolička, a leksika, morfologija i sintaksa ne stoje u opoziciji već obrazuju kontinuum simboličkih struktura. U kognitivnoj lingvistici značenje se izjednačava sa konceptualizacijom – obrazovanjem pojmova na osnovu čovekovog fizičkog, čulnog, emocionalnog i intelektualnog iskustva sa svetom koji ga okružuje (Klikovac 2004: 7−9).

Literatura
Croft W., Cruse D.A. 2004. Cognitive Linguistics. New York: Cambridge University Press.
Čomski N. 1984. Sintaksičke strukture. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
Ibarretxe-Antuñano I. 2004. What's  Cognitive Linguistics? A new framework for the study of Bacque. (Cahiers de l'Association for French Language Studies), 10: 3–31
Ivić M. 2001. Pravci u lingvistici 2. Beograd: Čigoja štampa.
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek

Pismo je sredstvo pomoću kog se jezik (informacije, ali i ljudske misli i ideje) ostvaruje u trajnoj formi. Pisani oblici jezika (knjige, dokumenta, pisma i drugi izvori) mogu trajati vekovima i samim tim omogućiti pristup bitnim informacijama mnoštvu ljudi. Stoga se pismo, i pored toga što je proizišlo iz govora, može smatrati njemu ravnim zbog svoje neizostavne uloge u razvoju ljudske civilizacije. Ali, kao i civilizacije čiji je razvoj potpomoglo, i pismo je prošlo svoj razvojni put.

Piktografsko ili slikovno pismo prestavlja prvu fazu razvoja pisma. Ono u suštini predstavlja nizanje slika, koje mogu biti manje ili više stilizovane. U ovoj fazi predstavljeni su samo predmeti i pojave vidljivi ljudskom oku, a pismo je potpuno nezavisno od jezika.
Korišćenjem piktograma da bi se prikazali apstraktni pojmovi prelazi se na ideogramsko ili pojmovno pismo. U ovoj fazi razvoja slika više ne označava predstavljenu pojavu, već postaje simbol – označava i pojam koji ne može imati slikovnu predstavu. Tako je u kineskom jeziku dan predstavljen istim znakom kao i Sunce.
Pismo u užem smislu reči, nastaje u sledećoj fazi, kada ideogram ne predstavlja ni pojavu ni radnju, nego se vezuje za neku jezičku jedinicu – obično reč, te se naziva logografskim pismom.
Kada ideogram počne da se odnosi na određeni sklop znakova u okviru reči – kad bi se, na primer, slika koja označava oko u srpskom jeziku koristila i u pisanju reči okolo – onda je prisutan proces konvencionalizacije – vezivanje pisma za jezičke jedinice, i odvajanje od vanjezičkih predstava.
Procesom konvencionalizacije dolazi se do silabičkog ili slogovnog pisma, gde jedan znak odgovara jednom slogu, i nema nikakve nužne veze sa značenjem reči.
Poslednja etapa razvoja je stvaranje alfabetskog ili glasovnog pisma, gde jedan znak (grafem) predstavlja jedan glas (fonem) nekog jezika. U ovoj fazi pismo je u potpunosti zavisno od jezika – bez glasa simbol nema značenje.

Mora se napomenuti da se, iako su faze razvoja pisma jasno razdvojene, nijedan jezik nije u potpunosti držao ovog redosleda. Tako su egipatski hijeroglifi piktogramsko pismo sa fonetskim dodacima, kineski ideogrami kombinacija ideografskog, logografskog i silabičkog pisma, a arapsko pismo prelaz između silabičkog i alfabetskog sistema. Ali, i pored neravnomernog razvoja, većina modernih jezika služi se alfabetskim pismima, sa manje ili više odstupanja. Tako, na primer, u srpskom jeziku svaki glas ima svoj simbol, čije je čitanje uvek isto, dok u engleskom jeziku čitanje znaka zavisi od rasporeda simbola u reči.

Literatura

1. Bugarski Ranko, 1995., Uvod u opštu lingvistiku, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Pod metonimijom, u jeziku se obično podrazumeva upotreba imena jednog pojma kako bi se označio neki drugi pojam, pri čemu se oni nalaze u međusobnoj logičkoj vezi. Metonimija se najčešće posmatra kao stilska figura (kao u primeru ...kad ustane kuka i motika) ili kao jezički mehanizam višeznačnosti reči (Pojeo je tri tanjira) (Rasulić 2010: 51 prema Simeon 1969).
Međutim, kao što je slučaj i sa metaforom, razvoj kognitivne lingvistike i potonja proučavanja u okviru ovog pristupa doprinela su promeni shvatanja funkcije metonimije i njene važnosti. Kognitivna lingvistika metonimiju, kao i metaforu, smatra najpre fenomenom mišljenja i razumevanja, osnovnim kognitivnim procesom kojim ljudi rasuđuju i shvataju koji se potom manifestuje i u jeziku. Kada se govori o metonimiji kao kognitivnom mehanizmu, koristi se termin pojmovna ili konceptualna metonimija (Lakoff & Johnson 1980: 35–40).
U okviru kognitivne lingvistike, pojmovna metonimija definiše se kao kognitivni mehanizam koji omogućava korišćenje jednog, izvornog entiteta kako bi se ostvario mentalni pristup drugom, ciljnom entitetu unutar istog pojmovnog domena (Kövecses 2000: 5). Za razliku od pojmovne metafore, koja se zasniva na sličnosti i podrazumeva preslikavanje između dva različita pojmovna domena, pojmovna metonimija se zasniva na bliskosti pojmova unutar jednog pojmovnog domena. Metonimija omogućava da jedan pojam stoji umesto drugog. Pripisuje joj se prvenstveno referencijalna uloga, ali takođe može bitno doprinositi i razumevanju, jer biramo određeni aspekt pojma koji u datoj situaciji želimo da naglasimo. Na primer, Lejkof i Džonson (1980: 36) navode da u slučaju metonimijskog odnosa DEO ZA CELINU (U kognitivnoj lingvistici, praksa je da se metonimije zapisuju velikim slovima putem formule X ZA Y, gde je X ciljni a Y izvorni pojam ili pojmovni domen), postoji mnogo različitih delova koji metonimijski mogu stojati za celinu, ali da naš odabir zavisi od toga na šta želimo da se fokusiramo. Tako u izrazu pametne glave koristimo leksemu glava da referišemo na inteligentne osobe jer je baš glava deo ljudskog tela koji se povezuje sa inteligencijom. Oni takođe tvrde da metonimija ne služi samo kako bismo o jednoj stvari govorili koristeći naziv neke druge stvari koja je sa njom u nekoj logičkoj vezi, već da predstavlja jedan od osnovnih mehanizama kojim rasuđujemo. Tako u primeru Nikson je bombardovao Hanoj, metonimija nam omogućava da korišćenjem imena američkog predsednika referišemo na američke vojnike i da na taj način, iako on sam nije vršilac čina bacanja bombe, direktno naglasimo njegovu odgovornost za dati napad (Lakoff & Johnson 1980: 39).
Nezavisno od direktne jezičke realizacije, metonimija može igrati bitnu ulogu u, na primer, čulnoj percepciji, asocijativnim vezama u memoriji, kulturnom i religijskom simbolizmu i tako dalje (Rasulić 2010: 52 prema Lakoff & Johnson 1980, Lakoff 1987, Taylor 2003). Na primer, u slučaju onomatopejskih glagola poput tresnuti ili bućnuti, uočljiva je metonimija POSLEDICA ZA UZROK, jer se preko posledice neke radnje (to jest zvuka koji su onomatopejski predstavljeni kao tres i buć) referiše na samu radnju. U ovim izrazima putem zvuka se referiše na samu radnju jer je upravo zvuk čulno najuočljivija posledica tih radnji. Isti metonimijski odnos nalazi se i u osnovi brojnih idiomatskih izraza koji referišu na emocije, poput gristi nokte (ljutiti se, jediti se) i škrgutati/škripati zubima (naljutiti se, srditi se). Budući da mi emocije kod drugih ljudi najpre uočavamo putem fizioloških i bihejvioralnih manifestacija (Kövecses 2000: 49), i u ovom slučaju na sam uzrok, tačnije emociju, referiše se preko njenih posledica – fizioloških i bihejvioralnih manifestacija čime se direktno evocira konkretna mentalna slika.
Postoje brojni tipovi metonimijskih odnosa, kao na primer PROIZVOĐAČ ZA PROIZVOD (Kupio je novog pežoa), SADRŽILAC ZA SADRŽAJ (Pojeo je pun tanjir), MESTO ZA STANOVNIKE TOG MESTA (Ceo Beograd je na nogama), VREMENSKI PERIOD ZA DOGAĐAJ KOJI SE U TOM PERIODU ODIGRAO (Peti oktobar), MESTO ZA INSTITUCIJU (Beograd pregovara sa Moskvom), AUTOR ZA DELO (Trenutno čitam Hemingveja) i tako dalje (Kövecses 2010: 172–173).

Literatura
Kövecses Z. 2000. Metaphor and Emotion: Language, Culture, and Body in Human Feeling. Cambridge: Cambridge University Press.
Kövecses Z. 2010. Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press.
Lakoff G., Johnson M. 1980. Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press.
Rasulić K. 2010. Aspekti metonimije u jeziku i mišljenju. Theoria 53(3), 49–70

Za većinu ljudi, metafora predstavlja stilsku figuru i element literarnog izražavanja, stvar jezika ali ne i mišljenja. Međutim, proučavanja u okviru kognitivne lingvistike doprinela su shvatanju metafore kao kognitivnog mehanizma, kao stvari mišljenja a ne isključivo jezika.
Od 1980. godine, kada su Džordž Lejkof i Mark Džonson izdali svoju knjigu Metaphors we live by, značajno je promenjeno shvatanje metafore i njene uloge u jeziku i mišljenju i metafora je postala jedna od centralnih tema proučavanja u kognitivnoj lingvistici.
Ono na šta se misli kada se kaže da je metafora prvenstveno stvar mišljenja, jeste da su ljudski misaoni procesi velikim delom metaforički. Metafora kao jezički izraz je moguća upravo zahvaljujući tome što je ljudski konceptualni sistem jednim delom metaforički strukturiran i definisan (Lakoff & Johnson 1980: 4−6).

Za metaforu kao kognitivni mehanizam kognitivni lingvisti koriste termin pojmovna ili konceptualna metafora. Pojmovna metafora jeste kognitivni mehanizam kojim se jedan pojam razume i doživljava uz pomoć drugog. Ona predstavlja preslikavanje iz poznatog, konkretnijeg i čulno saznatljivijeg izvornog domena u manje poznat, apstraktniji ciljni domen. Svaki put kada upotrebimo metaforički izraz, u umu se odvija proces kognitivnog povezivanja dva domena zbog određenih analogija u njihovoj strukturi (Lakoff & Johnson 1980).
Na primer, u metafori LjUBAV JE PUTOVANjE (u kognitivnoj lingvistici, metafore se uobičajeno zapisuju velikim slovima putem formule X JE Y, gde je X ciljni a Y izvorni domen), apstraktan pojam ljubavi konceptualizuje se pomoću pojma putovanja koji je bliži našem iskustvu, što se ispoljava u izrazima poput pogledaj dokle smo stigli, nalazimo se na kraju puta, razišli su se ubrzo nakon što ju je prevario, svako je krenuo na svoju stranu, i tako dalje. To znači da mi u ovom slučaju pojam ljubavi razumemo pomoću pojma putovanja. Važno je napomenuti da se određenom pojmovnom metaforom može rasvetljavati samo jedan aspekt nekog apstraktnog pojma (Lakoff & Johnson 1980: 10). U ovom primeru, akcenat je na zajedničkom delanju dvoje ljudi koje je konceptualizovano kao putovanje. Ali, u slučaju metafore LjUBAV JE FIZIČKA SILA (kao u izrazu ona me neverovatno privlači), naglašen je drugi aspekat, snažan uticaj koji ljubav ima nad onim ko je zaljubljen.
Uobičajeni ciljni domeni su apstraktni pojmovi kao što su emocije, mišljenje, vreme, ljudski odnosi, komunikacija, život, koji se konceptualizuju preko konkretnijih pojmova poput prirodnih sila, delova tela, predmeta, biljaka, mašina, zgrada, svetlosti i tame, toplote i hladnoće, i drugih (Klikovac 2004: 17−19).
Postoji više različitih podela pojmovnih metafora. Lejkof i Džonson (1980: 14−15; 25−26; 62−63) razlikuju sledeće vrste:
1) strukturne metafore – omogućavaju korišćenje jednog, visoko struktuiranog i jasno obeleženog koncepta kako bi se struktuirao drugi, kao u primeru ČOVEK JE BILjKA (on je još zelen, ona je u cvetu mladosti)
2) orijentacione metafore – proizilaze iz prostornih, odnosno orijentacionih odnosa. Primer ove vrste metafora je DOBRO JE GORE/LOŠE JE DOLE. Dobre stvari (poput sreće, zdravlja, uspeha) poimaju se kao nešto što je gore (živeti na visokoj nozi, biti na visokom društvenom položaju), dok se loše stvari (poput tuge, bolesti, neuspeha) poimaju kao ono što je dole (pao je na dno).
3) ontološke metafore – one metafore u kojima se apstraktni pojmovi konceptualizuju kao entiteti, materije ili omeđeni prostori, kao u primerima: UM JE SADRŽATELj (to mi nikako ne ide u glavu) ili UM JE MAŠINA (mozak mi je potpuno zablokirao na testu).

Literatura
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek
Lakoff G., Johnson M. 1980. Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press.