Govorni čin je termin koji se koristi u lingvistici i filozofiji jezika. Govorne činove proučava pragmatika, naučna disciplina koja se bavi upotrebom jezika u komunikaciji. Dva najznačajnija istraživača koja su se bavila proučavanjem govornih činova jesu Džon L. Ostin (J. L. Austin) i Džon Serl (John Searle). Njihovim radom, pažnja je sa tradicionalne semantike i proučavanja referencijalnih i istinosnih aspekata rečeničnog značenja skrenuta na pragmatičnu stranu jezika u kontekstu.

Ostin (1975) kaže da u pokušaju da se izraze, ljudi ne samo da stvaraju iskaze koji sadrže gramatičke strukture i reči, već i vrše, to jest čine radnju kroz te iskaze. Radnje izvršene kroz iskaze zovu se govorni činovi. U zavisnosti od govornikovih komunikativnih namera u stvaranju iskaza nastaju različiti govorni činovi, kao što su izvinjenja, pohvale, obećanja, zahtevi itd.

Govornik uobičajeno očekuje da njegova komunikativna namera bude prepoznata i shvaćena. Razumevanju namere pomažu okolnosti u kojima se nalazi iskaz. Te okolnosti zovu se govorni događaji. Često sama priroda govornog događaja određuje interpretaciju iskaza kao određenog govornog čina. Na primer, iskaz Ovaj čaj je hladan biće shvaćen kao žalba ukoliko je izgovoren hladnog zimskog dana, ali ako je reč o letnjem danu, postaje iskaz pohvale. Dakle, ista rečenica, u zavisnosti od govornog događaja, može biti protumačena na više načina; ne postoji primer gde bi jedna rečenica odgovarala samo jednom govornom činu.

Radnja izvršena kroz iskaz sastoji se od tri nivoa. Prvi nivo je lokucioni čin, koji predstavlja sam čin govorenja, to jest stvaranja nekog smislenog iskaza. Sklopljeni iskazi stvaraju se sa ciljem i svrhom. To je drugi nivo, ilokucioni čin. Ovaj čin izvršen je kroz komunikativnu silu iskaza (ilokucionu moć ili snagu). Iskazima se ostvaruje neki efekat ili dejstvo. To je treći nivo, perlokucioni čin. Iskaz se stvara sa pretpostavkom da će slušalac prepoznati i shvatiti efekat koji je nameravan (perlokucioni efekat). Za najvažniji deo i jezgro govornog čina smatra se ilokuciona snaga. Isti lokucioni čin može se smatrati kao naredba, upozorenje, pretnja, zahtev, itd. Ove različite funkcije istog iskaza postignute su različitim ilokucionim snagama. Na primer, ako nastavnik kaže Vrata su otvorena, taj iskaz može da se protumači kao naredba (Zatvorite vrata) ili upozorenje (Možete biti izbačeni).

U klasifikaciji govornih činova najčešća je podela na pet tipova opštih funkcija izvršenih kroz govorni čin. Podelu je prvi učinio Ostin. To su deklarativi, reprezentativi, ekspresivi, direktivi i komisivi. Deklarativi su govorni činovi koji menjaju realnost i utiču na nju kroz same iskaze. Da bi imali smisla, to jest važeću funkciju potrebno je da budu zadovoljeni određeni uslovi, koji se nazivaju uslovi prikladnosti. Neki od uslova su da govornik mora da ima posebnu ulogu, u posebnom kontekstu. Na primer, da bi iskaz Proglašavam vas krivim bio validan, govornik mora da bude sudija. Reprezentativi su govorni činovi kojima govornik iznosi svoja uverenja i saznanja o svetu i stvarima koje ga okružuju. Takvi primeri su iskazi Zemlja je okrugla. Zmajevi ne postoje. Bio je hladan i kišovit dan. Ekspresivi su govorni činovi koji iznose govornikova osećanja i psihološka stanja. Mogu se ticati delanja samog govornika ili slušaoca, ali se odnose isključivo na govornikovo iskustvo. Takvi iskazi su Strašno mi je žao! Čestitam! Divno, savršeno, perfektno! Mogu biti izjave zadovoljstva, tuge, ushićenja, sviđanja, nesviđanja, bola, itd. Direktivi su govorni činovi koje govornik koristi da bi slušaoca naterao, primorao ili privoleo da učini nešto. Pokazuju šta govornik želi. Direktivi su komande, zahtevi, naređenja, sugestije, i mogu biti pozitivni i negativni. Primeri za to su: Da li bi mogao da mi pozajmiš olovku, molim te? Ne pritiskaj dugme! Donesi mi kafu! Komisivi su govorni činovi koje govornik koristi da bi se obavezao na neku buduću radnju. Označavaju ono što govornik planira da uradi. To su obećanja, pretnje, odbijanja, zakletve. U primere spadaju Vratiću se. Uspeću sledeći put. Ne, nikada to neću uraditi (Yule 1996).

Pored ove, postoji i podela na direktne i indirektne govorne činove. Kod direktnih, funkcija i struktura (forma pitanja, naredbe, upozorenja, itd) se poklapaju, dok se kod indirektnih, struktura i funkcija ne poklapaju i funkcija se zaključuje na osnovu konteksta. Na primer, ista funkcija se postiže iskazima Zatvori prozor! i Uh, ovde je baš hladno, gde se od slušaoca očekuje da u oba slučaja zatvori prozor, ali samo prvi primer ima jasnu funkciju naredbe.

Govorni čin može biti realizovan na mikro i makro nivou. Mikro nivo je govorni čin na nivou konkretnog iskaza, dok makro čin može biti čitav tekst koji se sastoji od više mikro činova koje spaja zajednička funkcija, kao na primer čin molbe.

Važan pojam u teoriji govornih činova je performativ. Ostin (1975) kaže da je performativ iskaz koji direktno utiče na vanjezičku realnost. Izgleda kao sud i gramatički se određuje kao izjavna rečenica, a pritom nije besmislen niti istinit niti neistinit. Suprotstavljen je pojmu konstativa. Konstativi su izrazi kojima se nešto tvrdi i oni mogu biti istiniti i neistiniti. Sledeći iskazi su primeri performativa: Proglašavam vas krivim! Imenujem vas za viteza! Prihvatam tvoje izvinjenje. U srpskom jeziku, performativi koji se nalaze u prvom licu jednine i množine prezenta (glagoli nesvršenog vida, kao što su obećavam, molim, zahvaljujem, izvinjavam se, čestitam) nazivaju se eksplicitni performativi. Svi oblici koji nisu u prvom licu jednine i množine prezenta (npr. Hteo bih da vas zamolim, Izvinite) nazivaju se implicitni performativi (Stojanović Prelević 2013).

Govorni čin nije čin govorenja, nego komunikativna aktivnost (lokucioni čin) koja se definiše na osnovu govornikovih namera prilikom govora (ilokucione moći njegovih iskaza) i dejstva koje on ima na slušaoca (perlokucionog efekta njegovih iskaza). Teorijom govornih činova u lingvistiku i filozofiju jezika uveden je novi pojam koji pokazuje da iskaz ne mora da bude samo konstatacija, opis ili tvrdnja koja podražava realnost, već i da može da utiče na nju, da je menja, oblikuje, kreira — kroz jezik.

Literatura:

Bugarski R. 1996. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja štampa
Kristal D. 1988. Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: Nolit
Serl Dž. 1991. Govorni činovi: ogled iz filozofije jezika. Beograd: Nolit
Stojanović Prelević I. 2013. Performativi i refleksivna komunikacijska namera. Univerzitet u Beogradu: Filozofski fakultet
Austin J.L. 1975. How to do Things with Words. Harvard University Press
Yule G. 1996. Pragmatics Oxford University Press

Moje iskustvo u slušanju i čitanju beseda navodi me na zaključak da ovo što ću vam govoriti, nije beseda. Radije bih to nazvao našom marionetskom jezičkom predstavom u kojoj se čini, kao i u svakoj vrhunskoj marionetskoj predstavi, da niko zaista ne vuče konce – ja činim govorenje i vi činite razumevanje. Ipak na kraju predstave, onaj koji se poklanja je sam jezik, naš dobroćudni Đepeto.

Borhes veruje da jednog i univerzalnog Boga nema jer je On, nedostižni i nedodirljivi, doživeo da bude poražen u sopstvenoj igri, u igri koju je on sam izmislio, od strane nekolicine pisaca koji su, veruje Borhes, stvorili svetove lepše i bolje od ovog njegovog. Nije niti Borhesova niti Vitgenštajnova ideja poricati Boga. Ono što je zajedničko počecima i jednog i drugog jeste krhka mladalačka naklonost ka jeziku koji je ništa drugo do pozornica nameštena da se na njoj odigra jedan ljudski život. I istraživaču bi tehnički proces nameštanja te pozornice bio dokučiv, kada bi istraživač mogao da dosegne nedostižni i stravični čas vavilonske pometnje. Ovako on, nakon posmatranja jezičke predstave napušta čitavu farsu ili u stanju ozlojeđenosti usled sumanute nepredvidljivosti jezičke igre ili pak u stanju uljuljkanog zadovoljstva izazvanog činjenicom da ova igra nema pravila. Ipak, jedna druga stvar može iskrsnuti u umu smrtnog istraživača. Mora da je strašno bilo kada je čovek prvi put čuo grmljavinu. Mora da je strašno bilo što čovek nikada nije video Boga. Mora da je bilo strašno dok ih nije darovao imenima, a sebe njihovim pojmovima. Mali čovek je naučio svoju najkorisniju veštinu – veštinu koketiranja sa sopstvenim strahovima. Uistinu, čini se nesvarljivom ravnodušnost istorije i velikih reči – ponekad kada ne želim više da ih čujem, prestanem da pričam. Kada zatvorim usta, ceo svet pada mrtav. Dok god gledam, ja vidim jezik, dok god slušam, ja čujem reči. Sa druge strane, moje reči zakazuju kada pokušavam nekome objasniti šta sam sanjao jutros, nemoguće je reći bilo šta o osećanju Bramsovih Mađarskih igara broj 4, izgleda mi besmisleno govoriti sa drugim o osećanju zabrinutosti kada vidim da mi je mačka naglo smršala. Obuzima me osećaj koji Nemci zovu Waldeinsamkeit – osećaj ostavljenosti u šumi, prepuštenosti našem svirepo pogrešnom smislu za orijentaciju. Ja se u toj šumi ne mogu izgubiti, ali me vi ne možete pronaći – dok god govorimo različitim jezicima, mi se krećemo različitim prostorima. Vavilonska pometnja je naš zajednički dogovor.

…Jer je On, nedostižni i nedodirljivi, doživeo da bude poražen u sopstvenoj igri, u igri koju je on sam izmislio, od strane nekolicine pisaca koji su stvorili svetove lepše i bolje od ovog njegovog. Ponekad počinje kao muzika, ritmično klavirsko njihanje. Završava se smrću. Stoga, carpe linuam jer je sloboda jezika jedina prava sloboda.