Za većinu ljudi, metafora predstavlja stilsku figuru i element literarnog izražavanja, stvar jezika ali ne i mišljenja. Međutim, proučavanja u okviru kognitivne lingvistike doprinela su shvatanju metafore kao kognitivnog mehanizma, kao stvari mišljenja a ne isključivo jezika.
Od 1980. godine, kada su Džordž Lejkof i Mark Džonson izdali svoju knjigu Metaphors we live by, značajno je promenjeno shvatanje metafore i njene uloge u jeziku i mišljenju i metafora je postala jedna od centralnih tema proučavanja u kognitivnoj lingvistici.
Ono na šta se misli kada se kaže da je metafora prvenstveno stvar mišljenja, jeste da su ljudski misaoni procesi velikim delom metaforički. Metafora kao jezički izraz je moguća upravo zahvaljujući tome što je ljudski konceptualni sistem jednim delom metaforički strukturiran i definisan (Lakoff & Johnson 1980: 4−6).

Za metaforu kao kognitivni mehanizam kognitivni lingvisti koriste termin pojmovna ili konceptualna metafora. Pojmovna metafora jeste kognitivni mehanizam kojim se jedan pojam razume i doživljava uz pomoć drugog. Ona predstavlja preslikavanje iz poznatog, konkretnijeg i čulno saznatljivijeg izvornog domena u manje poznat, apstraktniji ciljni domen. Svaki put kada upotrebimo metaforički izraz, u umu se odvija proces kognitivnog povezivanja dva domena zbog određenih analogija u njihovoj strukturi (Lakoff & Johnson 1980).
Na primer, u metafori LjUBAV JE PUTOVANjE (u kognitivnoj lingvistici, metafore se uobičajeno zapisuju velikim slovima putem formule X JE Y, gde je X ciljni a Y izvorni domen), apstraktan pojam ljubavi konceptualizuje se pomoću pojma putovanja koji je bliži našem iskustvu, što se ispoljava u izrazima poput pogledaj dokle smo stigli, nalazimo se na kraju puta, razišli su se ubrzo nakon što ju je prevario, svako je krenuo na svoju stranu, i tako dalje. To znači da mi u ovom slučaju pojam ljubavi razumemo pomoću pojma putovanja. Važno je napomenuti da se određenom pojmovnom metaforom može rasvetljavati samo jedan aspekt nekog apstraktnog pojma (Lakoff & Johnson 1980: 10). U ovom primeru, akcenat je na zajedničkom delanju dvoje ljudi koje je konceptualizovano kao putovanje. Ali, u slučaju metafore LjUBAV JE FIZIČKA SILA (kao u izrazu ona me neverovatno privlači), naglašen je drugi aspekat, snažan uticaj koji ljubav ima nad onim ko je zaljubljen.
Uobičajeni ciljni domeni su apstraktni pojmovi kao što su emocije, mišljenje, vreme, ljudski odnosi, komunikacija, život, koji se konceptualizuju preko konkretnijih pojmova poput prirodnih sila, delova tela, predmeta, biljaka, mašina, zgrada, svetlosti i tame, toplote i hladnoće, i drugih (Klikovac 2004: 17−19).
Postoji više različitih podela pojmovnih metafora. Lejkof i Džonson (1980: 14−15; 25−26; 62−63) razlikuju sledeće vrste:
1) strukturne metafore – omogućavaju korišćenje jednog, visoko struktuiranog i jasno obeleženog koncepta kako bi se struktuirao drugi, kao u primeru ČOVEK JE BILjKA (on je još zelen, ona je u cvetu mladosti)
2) orijentacione metafore – proizilaze iz prostornih, odnosno orijentacionih odnosa. Primer ove vrste metafora je DOBRO JE GORE/LOŠE JE DOLE. Dobre stvari (poput sreće, zdravlja, uspeha) poimaju se kao nešto što je gore (živeti na visokoj nozi, biti na visokom društvenom položaju), dok se loše stvari (poput tuge, bolesti, neuspeha) poimaju kao ono što je dole (pao je na dno).
3) ontološke metafore – one metafore u kojima se apstraktni pojmovi konceptualizuju kao entiteti, materije ili omeđeni prostori, kao u primerima: UM JE SADRŽATELj (to mi nikako ne ide u glavu) ili UM JE MAŠINA (mozak mi je potpuno zablokirao na testu).

Literatura
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek
Lakoff G., Johnson M. 1980. Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press.