Bilingvizam i/ili multilingvizam čine kompleksno interdisciplinarno polje proučavanja. Istraživanje ovih pojava obuhvata teorijske okvire i metodološke postupke iz različitih disciplina — sociolingvistike, primenjene lingvistike, psiholingvistike, neurolingvistike, razvojne psihologije, ali i istorije, jezičkog planiranja, politike, ekonomije (web1). Oni predstavljaju izrazito rasprostranjene pojave i postoji veliki broj knjiga i radova posvećenih njihovom proučavanju (na primer Edwards, 1995; Clyne, 2003; Bialystok, 2009), ali takođe zaokupljaju pažnju zvaničnih institucija i šire javnosti (na primer web2; web3; web4).
Pojmovi bilingvizam i multilingvizam odnose se na slučajeve kada jedna osoba, grupa ljudi ili određena zajednica govori dva (bilingvizam) ili tri i više jezika (multilingvizam). U kolokvijalnoj upotrebi, ali i u stručnoj literaturi termin bilingvizam se često koristi kao krovni termin za obe pojave (web1). Radi jednostavnosti, i u ovom članku će se termin bilingvizam koristiti za obe pojave. Međutim, nije uvek lako odrediti granicu između poznavanja drugog jezika u određenoj meri i bilingvizma. Samim tim, i među stručnjacima postoji neslaganje kada je reč o kompetenciji i fluentnosti u drugom jeziku koji su neophodni da bi osobu označili kao bilingvalnu (Edwards, 2013: 5).
Sa sociolingvističkog aspekta, bilingvizam predstavlja izuzetno značajnu pojavu koja otvara niz pitanja o upotrebi jezika u društvu — od uloge svakog jezika u životu zajednice, preko očuvanja svih međusobno povezanih jezika, procesa jezičke promene, kratkoročnih i dugoročnih efekata na društvo i na same jezike, do ugroženosti, i u ekstremnim slučajevima, smrti nekog od jezika u određenoj zajednici. Pojam bilingvizma je usko povezan sa pojmom etniciteta, jezičkog identiteta, društvenih manjina, jezičkog imperijalizma i jezičkih ideologija. Predstavlja nezaobilazan korak u jezičkom planiranju, obrazovanju i javnoj komunikaciji (Bhatia, 2013: 441).
Iako su individualne i društvene manifestacije bilingvizma podjednako važne, bitno je navesti razlike koje među njima postoje. Pri proučavanju individualnog bilingvizma, fokus je najpre na lingvističkim i psiholingvističkim aspektima, dok se sociolingvistički, istorijski, edukativni i politički aspekti vezuju za društveni ili kolektivni bilingvizam. Društveni ili kolektivni bilingvizam se smatra istrajnijim, dok se individualni bilingvizam obično karakteriše kao usputna stanica, to jest prelazni period između dva monolingvizma. Istrajnost društvenog bilingvizma se vezuje za trajnu potrebu za komunikacijom između jezičkih grupa koja nije toliko izražena kod individualnih bilingvala. U slučajevima kada različite varijetete koristimo za različite funkcije ili različite sfere upotrebe, govorimo o diglosiji (Edwards, 2013: 6).
Iako je bilingvizam široko rasprostranjen, različita društva se različito odnose prema ovoj pojavi. Nisu retki slučajevi da države u kojima postoji veliki broj bilingvalnih ljudi zvanično priznaju samo jedan ili dva varijeteta. To može doprineti stvaranju nejednakosti među jezicima, a samim tim i među govornicima tih jezika, i učvršćivanju jednog jezika kao dominantnog, privilegovanog i višeg u odnosu na druge. To zatim može dovesti do uskraćivanja prava i mogućnosti govornicima ostalih varijeteta, kao i ograničavanja mogućnosti za interpersonalnu i interkulturalnu razmenu (Edwards, 2013: 5–6). Upravo iz ovih razloga, jasno je da bilingvizam zahteva zakonsku regulativu, kao i pažnju nadležnih institucija, stručnjaka i nestručne javnosti. Neophodno je pažljivo jezičko planiranje, naročito u domenu edukacije, kako bi se svim pripadnicima društvene zajednice omogućio normalan lični i profesionalni razvoj.
Međutim, i u slučajevima kada je pospešivanje i učvršćivanje bilingvizma zakonski regulisano, neki autori navode značajne nedostatke i greške u načinu na koji se tome pristupa i metodama koje se koriste (na primer Mikeš, 2001; Skutnabb-Kangas, 2004; Filipović, 2011). Uzimajući to u obzir, nužno je konstantno kritičko promišljanje i predviđanje posledica aktuelnih jezičkih politika kada je reč o razvoju bilingvizma.
Budući da je bilingvizam široko rasprostranjen i vrlo značajan fenomen, kao i da u savremenim društvenim tokovima dolazi do povećanja svesti o njegovom značaju i kreiranja jezičkih politika koje nisu uvek adekvatne, jasno je interesovanje za njegovo proučavanje i zašto je neophodno da se u procese uspešnog razvoja bilingvizma uloži vreme, znanje, pažnja i novčana sredstva.
Literatura

• Bhatia, T. (2013). Societal Bilingualism/Multilingualism and its Effects. Introduction. In T. Bhatia, & W. Ritchie (Eds.). The Handbook of Bilingualism and Multilingualism (2nd ed.) (439–441). Oxford: Wiley-Blackwell
• Bialystok, E. (2009). Bilingualism: The good, the bad and the indifferent. Bilingualism: Language and Cognition, 12: 3–11
• Clyne, M. (2003). Dynamics of Language Contact. Cambridge: Cambridge University Press.
• Edwards, J. (1995). Multilingualism. London: Penguin
• Edwards, J. (2013). Bilingualism and Multilingualism: Some Central Concepts. In T. Bhatia, & W. Ritchie (Eds.). The Handbook of Bilingualism and Multilingualism (2nd ed.) (5–25). Oxford: Wiley-Blackwell
• Filipović, J. (2011). Srpski kao jezik obrazovanja u obrazovanju nacionalnih manjina u Srbiji. U V. Krajišnik (Ed.). Srpski kao strani jezik u teoriji i praksi (351–364). Beograd: Filološki fakultet, Centar za srpski kao strani jezik
• Mikeš, M. (2001). Sociolinguistic backgrounds of kindergarten children in bilingual settings. International Journal of Sociology of Language, 151: 49–67
• Skutnabb-Kangas, T. (2004). The right to mother tongue medium education – the hot potato in human rights instruments. Opening Plenary, II Mercator International Symposium Europe 2004: A new framework for all languages? http://www.ciemen.org/mercator/pdf/simp-skuttnab.pdf, [29. 10. 2007]
• Web1: https://goo.gl/b6t8NW
• Web2: https://goo.gl/1b66Bs
• Web3: https://goo.gl/6ypgTW
• Web4: https://goo.gl/m5RR4T