Engleski jezik danas se smatra jezikom svetske komunikacije. Nastanak interneta omogućio je ogromnom broju ljudi pristup informacijama koje su im do tada bile nedostupne, kao i olakšanu komunikaciju sa ostatkom sveta. A kako je jezik interneta i moderne tehnologije upravo engleski, on je postao univerzalno sredstvo sporazumevanja, svojevrsni lepak za raznolike kulture iz kojih dolaze njihovi govornici, kako oni kojima je engleski jezik maternji, tako i oni koji su engleski učili kao strani.

Informacije iz mnogobrojnih oblasti  (tehnologije, nauke, popularne muzike, sporta) prvobitno su na internetu bile dostupne isključivo na engleskom jeziku. Kako termini na internetu tada nisu imali svoje ekvivalente u drugim jezicima, engleske pozajmljenice ustalile su se u upotrebi i van engleskog govornog područja. One su bogatile fond reči drugih jezika, tj. uticale su na leksičku strukturu tih jezika. Ova pojava nije zaobišla ni srpski jezik, te su danas u ustaljenoj upotrebi mnogobrojni anglicizmi — pozajmljenice iz engleskog jezika, kao što su kompjuter, internet, telefon, pop, rok, bestseler, bandžidžamping, avaks, adapter, advertajzing, ajlajner, andergraund, apdejt, asembler, bag, atačment, afteršejv, autfit, fudbal, meč, aut i mnoge druge.

Upliv engleskog u druge jezike imao je, doduše, i svoju lošu stranu. Konstantna izloženost govornika drugih jezika engleskom putem medija (interneta, televizije, novina) ili popularne kulture (filmova, stripova, knjiga, muzike i sl.), kao i njegova neselektivna upotreba, imala je za posledicu usvajanje ne samo reči, već i rečeničnih konstrukcija. Problem sa usvajanjem stranih rečeničnih konstrukcija je u tome što su one često nekompatibilne sa gramatikom jezika u koji ulaze. Njihovom čestom upotrebom nastaje svojevrsni hibridni „jezik“ koji ima osobine i engleskog i jezika koji prima uticaj. Tako su formirani Franglais (mešavina engleskog i francuskog), Spanglish (spoj engleskog i španskog), Denglish (mešavina engleskog i nemačkog) i mnogi drugi hibridni jezici, među kojima je i srbliš ili anglosrpski.

Anglosrpski predstavlja podvrstu srpskog jezika, koja prihvata gramatička pravila engleskog jezika, zanemarujući normu srpskog. Ali, i pored toga što je gramatički u potpunosti neispravan, ovaj hibridni „jezik“ je u sve široj upotrebi. On govornicima zvuči sasvim prirodno, pa i kulturnije i ozbiljnije od „običnog“ srpskog. Već pomenuta prezasićenost engleskim medijima i popularnom kulturom, kao i njihovo neadekvatno prilagođavanje srpskom jeziku, jedan su od razloga nastanka ovog fenomena. Neadekvatni prevodi knjiga, kao i dijaloga iz serija i filmova na televiziji ili bioskopskom platnu tome dosta doprinose. Fraze se neretko bukvalno prevode, redosled reči u rečenici se ne menja pri prevodu, te rečenica izgleda rogobatno. Reči se ili prevode pogrešno ili se, iako za njih postoji adekvatan ekvivalent u srpskom jeziku, uopšte ne prevode.

Od značaja je i to što izvorni govornici često nedovoljno poznaju srpski jezik. Vodeći se stavom srpski mi je maternji jezik, ja ga znam, nema potrebe da ga učim, oni često zanemaruju potrebu izučavanja gramatike srpskog jezika. Takav stav pak stvara prostor za nenamerne greške u govornoj i pisanoj komunikaciji, koji anglosrpski vešto popunjava, što je ilustrovano sledećim primerima:

• Moje ime je (My name is) umesto Ja se zovem/Zovem se
• Torta je napravljena od strane moje mame. (The cake was made by my mother.)  Preterana upotreba pasiva naspram aktivne konstrukcije u srpskom Moja mama je napravila tortu.
• Biti neubeđen u nešto (to not be convinced of something) umesto Nisu ga ubedili u nešto.
• Imati susret s nekim (to have a meeting with someone) umesto sresti/susresti se s nekim
• Biti dobar u nečemu (to be good at something) umesto Dobro znati nešto
• Nemati problem s nečim (to not have a problem with something) umesto To meni ne predstavlja problem./Ja u tome ne vidim problem.

Bitno je napomenuti da za nedostatak svesti o normi maternjeg jezika ne treba kriviti isključivo nezainteresovanost govornika, već i neadekvatno obrazovanje koji oni stiču u obrazovnim ustanovama. Nastava gramatike srpskog jezika zvanično postoji u okviru predmeta Srpski jezik (i književnost) tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, ali se na tom predmetu, kako mu i samo ime kaže, izučava i književnost. Iako su gramatika i književnost podjednako zastupljene u nastavi u osnovnim školama, u gimnazijama i srednjim stručnim školama nastava se preusmerava skoro isključivo na književnost – mahom zbog nedovoljnog broja časova i obimnosti obavezne lektire. Srpski jezik kao obavezan predmet na fakultetskom nivou postoji isključivo na Filološkom fakultetu, i to samo u okviru studijskih programa vezanih za izučavanje srpskog jezika i književnosti. Stoga prosečni izvorni govornik srpskog jezika u najboljem slučaju ima solidno osnovnoškolsko znanje iz gramatike.

Prisustvo engleske leksike, kao i poneke gramatičke jedinice, ne predstavlja „pretnju“ srpskom jeziku – engleske pozajmljenice, ukoliko za njih ne postoji ekvivalent u srpskom, doprinose bogatstvu leksičkog fonda, dok poneka gramatička konstrukcija, iako možda po normi neispravna, omogućava ekonomičniju neformalnu komunikaciju. Problem predstavlja preterano, i u većini slučajeva neopravdano korišćenje sintakse, leksike i pravopisa stranog jezika umesto maternjeg, što je zahvaljujući uticaju interneta, nedovoljnom jezičkom obrazovanju govornika i njihovom svakodnevnom bombardovanju novim terminima iz oblasti kulture, tehnologije i sporta sve prisutnije tako da anglosrpski postepeno zauzima sve bitniju ulogu u komunikaciji među govornicima srpskog jezika.