Vrste pravopisa


Kristina Đurić

Pravopis je, kao što mu samo ime kaže, skup pravila o ispravnom kombinovanju pisanih znakova tj. o pravilnom pisanju reči u nekom jeziku. On stvara obrasce za ustaljeno pisanje reči – na primer, umesto da se dvoumimo da li da pišemo predsednik ili precednik, otvorićemo pravopis i videti da se piše predsednik. Ovi obrasci omogućavaju formiranje standardnog ili književnog jezika, koji se koristi u svim sferama pisane komunikacije u zemlji, što umnogome olakšava razmenu informacija.

Pravopis se, u odnosu na to kako će reč biti napisana, deli na etimološki i fonetski. Etimološki pravopis teži pisanju reči u njihovom izvornom, nepromenjenom obliku, pritom ne vodeći računa o glasovnim promenama koje su se izvršile u reči. Tako se, na primer, reči jedanput, gradski i odšteta pišu na ovaj način iako u govornom jeziku glase jedamput, gracki i otšteta. On takođe propisuje pisanje stranih reči bez njihovog prilagođavanja pismu jezika čiji je pravopis. Stoga će se u hrvatskom jeziku, gde je ovaj sistem zastupljen pri pisanju stranih imena poreklom iz država koje se koriste latinicom, prezime Pikaso pisati Picasso.

Fonetski pravopis, sa druge strane, propisuje pisanje reči primereno njihovom savremenom izgovoru, pritom vodeći računa o glasovnim promenama koje su se izvršile u reči. Pravopis srpskog jezika je, zahvaljujući reformi koju je sproveo Vuk Stefanović Karadžić, većinom fonetski, sa nekim izuzecima koji, kao prethodno navedeni primeri, poštuju etimološki pravopis. Reči stambeni, rascvetati i otcepiti poštuju fonetski pravopis, te će u svom pisanom obliku biti date ovako, a ne kao stanbeni, razcvetati i odcepiti. Fonetski pravopis takođe propisuje transkripciju stranih reči, te će, na primer, rusko ime Юriй na srpskom jeziku biti napisano kao Juri.

Literatura:

  1. Bugarski Ranko, 1995., Uvod u opštu lingvistiku, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
  2. Pešikan Mitar, Jerković Jovan, Pižurica Mato, 2013., Pravopis srpskoga jezika, Novi Sad, Matica srpska