Kognitivna lingvistika


Milan Ninković

Kognitivna lingvistika predstavlja pristup proučavanju jezika koji je nastao osamdesetih godina dvadesetog veka. Ovaj pristup se smatra svojevrsnom reakcijom na generativnu gramatiku, koja je nastala 1957. godine kada je Noam Čomski objavio svoju čuvenu knjigu Sintaksičke strukture.
Prema učenju Čomskog i ostalih pobornika generativne gramatike, jezik se može opisati kao algoritamski sistem. Lingvistika je prema tome, slično logici, prevashodno formalna nauka kojoj se pripisuje predviđačka moć (Čomski 1984). Oni jezik smatraju nezavisnim modulom čovekove psihološke strukture koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti. Gramatiku posmatraju kao sistem pravila kojima se uz pomoć konačnog broja strukturnih obrazaca generiše beskonačan broj gramatičnih rečenica jednog jezika. U okviru ovog pristupa najviše pažnje se posvećuje sintaksi, koja se posmatra kao najbitniji nivo jezičke strukture, odvojen i od semantike i od leksikona (Ivić 2001: 7-30). Takođe, u okviru generativističkog pristupa, značenje jezičkih izraza uslovljeno je istinosnim uslovima njihove upotrebe, i pravi se oštra distinkcija između jezičkog i vanjezičkog znanja, to jest između semantike i pragmatike, dok mehanizmi proširenja značenja (poput metafore i metonimije) ne spadaju u domen lingvističkog opisa (Klikovac 2004: 9).
Nasuprot tome, kognitivna lingvistika lingvističko znanje smatra sastavnim delom opšte kognicije i mišljenja, a ne nezavisnim modulom koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti koje omogućavaju mentalne procese poput rezonovanja, pamćenja, pažnje i učenja (Ibarretxe-Antuñano 2004: 3). Kognitivna lingvistika gramatiku shvata u smislu konceptualizacije, i tvrdi da poznavanje jezika proističe iz njegove upotrebe. Kognitivna lingvistika takođe tvrdi da se skladištenje i pronalaženje lingvističkih podataka suštinski ne razlikuje od skladištenja i pronalaženja drugog, nelingvističkog znanja, kao i da upotreba i razumevanje jezika upošljavaju kognitivne sposobnosti slične onima koje se koriste u nelingvističkim misaonim procesima. Samim tim, distinkcija između semantike i pragmatike je suštinski proizvoljna, jer je jezičko znanje u velikoj meri oblikovano vanjezičkim znanjima (Croft & Cruse 2004: 1−4). Za razliku od generativizma, metafora i metonimija zauzimaju centralno mesto u proučavanjima u kognitivnoj lingvistici i smatraju se pojmovima od suštinskog značaja za razumevanje jezika (Klikovac 2004: 7–9).
Prema učenju kognitivnih lingvista gramatika je suštinski simbolička, a leksika, morfologija i sintaksa ne stoje u opoziciji već obrazuju kontinuum simboličkih struktura. U kognitivnoj lingvistici značenje se izjednačava sa konceptualizacijom – obrazovanjem pojmova na osnovu čovekovog fizičkog, čulnog, emocionalnog i intelektualnog iskustva sa svetom koji ga okružuje (Klikovac 2004: 7−9).

Literatura
Croft W., Cruse D.A. 2004. Cognitive Linguistics. New York: Cambridge University Press.
Čomski N. 1984. Sintaksičke strukture. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
Ibarretxe-Antuñano I. 2004. What's  Cognitive Linguistics? A new framework for the study of Bacque. (Cahiers de l'Association for French Language Studies), 10: 3–31
Ivić M. 2001. Pravci u lingvistici 2. Beograd: Čigoja štampa.
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek