Author Archives: Vesna Tešić

Kognitivna lingvistika

Kognitivna lingvistika predstavlja pristup proučavanju jezika koji je nastao osamdesetih godina dvadesetog veka. Ovaj pristup se smatra svojevrsnom reakcijom na generativnu gramatiku, koja je nastala 1957. godine kada je Noam Čomski objavio svoju čuvenu knjigu Sintaksičke strukture.
Prema učenju Čomskog i ostalih pobornika generativne gramatike, jezik se može opisati kao algoritamski sistem. Lingvistika je prema tome, slično logici, prevashodno formalna nauka kojoj se pripisuje predviđačka moć (Čomski 1984). Oni jezik smatraju nezavisnim modulom čovekove psihološke strukture koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti. Gramatiku posmatraju kao sistem pravila kojima se uz pomoć konačnog broja strukturnih obrazaca generiše beskonačan broj gramatičnih rečenica jednog jezika. U okviru ovog pristupa najviše pažnje se posvećuje sintaksi, koja se posmatra kao najbitniji nivo jezičke strukture, odvojen i od semantike i od leksikona (Ivić 2001: 7-30). Takođe, u okviru generativističkog pristupa, značenje jezičkih izraza uslovljeno je istinosnim uslovima njihove upotrebe, i pravi se oštra distinkcija između jezičkog i vanjezičkog znanja, to jest između semantike i pragmatike, dok mehanizmi proširenja značenja (poput metafore i metonimije) ne spadaju u domen lingvističkog opisa (Klikovac 2004: 9).
Nasuprot tome, kognitivna lingvistika lingvističko znanje smatra sastavnim delom opšte kognicije i mišljenja, a ne nezavisnim modulom koji je odvojen od ostalih kognitivnih sposobnosti koje omogućavaju mentalne procese poput rezonovanja, pamćenja, pažnje i učenja (Ibarretxe-Antuñano 2004: 3). Kognitivna lingvistika gramatiku shvata u smislu konceptualizacije, i tvrdi da poznavanje jezika proističe iz njegove upotrebe. Kognitivna lingvistika takođe tvrdi da se skladištenje i pronalaženje lingvističkih podataka suštinski ne razlikuje od skladištenja i pronalaženja drugog, nelingvističkog znanja, kao i da upotreba i razumevanje jezika upošljavaju kognitivne sposobnosti slične onima koje se koriste u nelingvističkim misaonim procesima. Samim tim, distinkcija između semantike i pragmatike je suštinski proizvoljna, jer je jezičko znanje u velikoj meri oblikovano vanjezičkim znanjima (Croft & Cruse 2004: 1−4). Za razliku od generativizma, metafora i metonimija zauzimaju centralno mesto u proučavanjima u kognitivnoj lingvistici i smatraju se pojmovima od suštinskog značaja za razumevanje jezika (Klikovac 2004: 7–9).
Prema učenju kognitivnih lingvista gramatika je suštinski simbolička, a leksika, morfologija i sintaksa ne stoje u opoziciji već obrazuju kontinuum simboličkih struktura. U kognitivnoj lingvistici značenje se izjednačava sa konceptualizacijom – obrazovanjem pojmova na osnovu čovekovog fizičkog, čulnog, emocionalnog i intelektualnog iskustva sa svetom koji ga okružuje (Klikovac 2004: 7−9).

Literatura
Croft W., Cruse D.A. 2004. Cognitive Linguistics. New York: Cambridge University Press.
Čomski N. 1984. Sintaksičke strukture. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
Ibarretxe-Antuñano I. 2004. What's  Cognitive Linguistics? A new framework for the study of Bacque. (Cahiers de l'Association for French Language Studies), 10: 3–31
Ivić M. 2001. Pravci u lingvistici 2. Beograd: Čigoja štampa.
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek

Razvoj pisma

Pismo je sredstvo pomoću kog se jezik (informacije, ali i ljudske misli i idejeostvaruje u trajnoj formi. Pisani oblici jezika (knjige, dokumenta, pisma i drugi izvori) mogu trajati vekovima i samim tim omogućiti pristup bitnim informacijama mnoštvu ljudi. Stoga se pismo, i pored toga što je proizišlo iz govora, može smatrati njemu ravnim zbog svoje neizostavne uloge u razvoju ljudske civilizacije. Ali, kao i civilizacije čiji je razvoj potpomoglo, i pismo je prošlo svoj razvojni put.

Piktografsko ili slikovno pismo prestavlja prvu fazu razvoja pisma. Ono u suštini predstavlja nizanje slika, koje mogu biti manje ili više stilizovane. U ovoj fazi predstavljeni su samo predmeti i pojave vidljivi ljudskom oku, a pismo je potpuno nezavisno od jezika.
Korišćenjem piktograma da bi se prikazali apstraktni pojmovi prelazi se na
ideogramsko ili pojmovno pismo. U ovoj fazi razvoja slika više ne označava predstavljenu pojavu, već postaje simbol – označava i pojam koji ne može imati slikovnu predstavu. Tako je u kineskom jeziku dan predstavljen istim znakom kao i Sunce.
Pismo u
užem smislu reči, nastaje u sledećoj fazi, kada ideogram ne predstavlja ni pojavu ni radnju, nego se vezuje za neku jezičku jedinicu – obično reč, te se naziva logografskim pismom.
Kada ideogram počne da se odnosi na određeni sklop znakova u okviru reči – kad bi se, na primer, slika koja označava oko u srpskom jeziku koristila i u pisanju reči okolo – onda je prisutan proces konvencionalizacije – vezivanje pisma za jezičke jedinice, i odvajanje od vanjezičkih predstava.
Procesom konvencionalizacije dolazi se do
silabičkog ili slogovnog pisma, gde jedan znak odgovara jednom slogu, i nema nikakve nužne veze sa značenjem reči.
Poslednja etapa razvoja je stvaranje alfabetskog ili glasovnog pisma, gde jedan znak (grafem) predstavlja jedan glas (fonem) nekog jezika. U ovoj fazi pismo je u potpunosti zavisno od jezika – bez glasa simbol nema značenje.

Mora se napomenuti da se, iako su faze razvoja pisma jasno razdvojene, nijedan jezik nije u potpunosti držao ovog redosleda. Tako su egipatski hijeroglifi piktogramsko pismo sa fonetskim dodacima, kineski ideogrami kombinacija ideografskog, logografskog i silabičkog pisma, a arapsko pismo prelaz između silabičkog i alfabetskog sistema. Ali, i pored neravnomernog razvoja, većina modernih jezika služi se alfabetskim pismima, sa manje ili više odstupanja. Tako, na primer, u srpskom jeziku svaki glas ima svoj simbol, čije je čitanje uvek isto, dok u engleskom jeziku čitanje znaka zavisi od rasporeda simbola u reči.

Literatura

1. Bugarski Ranko, 1995., Uvod u opštu lingvistiku, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Pojmovna metonimija

Pod metonimijom, u jeziku se obično podrazumeva upotreba imena jednog pojma kako bi se označio neki drugi pojam, pri čemu se oni nalaze u međusobnoj logičkoj vezi. Metonimija se najčešće posmatra kao stilska figura (kao u primeru ...kad ustane kuka i motika) ili kao jezički mehanizam višeznačnosti reči (Pojeo je tri tanjira) (Rasulić 2010: 51 prema Simeon 1969).
Međutim, kao što je slučaj i sa metaforom, razvoj kognitivne lingvistike i potonja proučavanja u okviru ovog pristupa doprinela su promeni shvatanja funkcije metonimije i njene važnosti. Kognitivna lingvistika metonimiju, kao i metaforu, smatra najpre fenomenom mišljenja i razumevanja, osnovnim kognitivnim procesom kojim ljudi rasuđuju i shvataju koji se potom manifestuje i u jeziku. Kada se govori o metonimiji kao kognitivnom mehanizmu, koristi se termin pojmovna ili konceptualna metonimija (Lakoff & Johnson 1980: 35–40).
U okviru kognitivne lingvistike, pojmovna metonimija definiše se kao kognitivni mehanizam koji omogućava korišćenje jednog, izvornog entiteta kako bi se ostvario mentalni pristup drugom, ciljnom entitetu unutar istog pojmovnog domena (Kövecses 2000: 5). Za razliku od pojmovne metafore, koja se zasniva na sličnosti i podrazumeva preslikavanje između dva različita pojmovna domena, pojmovna metonimija se zasniva na bliskosti pojmova unutar jednog pojmovnog domena. Metonimija omogućava da jedan pojam stoji umesto drugog. Pripisuje joj se prvenstveno referencijalna uloga, ali takođe može bitno doprinositi i razumevanju, jer biramo određeni aspekt pojma koji u datoj situaciji želimo da naglasimo. Na primer, Lejkof i Džonson (1980: 36) navode da u slučaju metonimijskog odnosa DEO ZA CELINU (U kognitivnoj lingvistici, praksa je da se metonimije zapisuju velikim slovima putem formule X ZA Y, gde je X ciljni a Y izvorni pojam ili pojmovni domen), postoji mnogo različitih delova koji metonimijski mogu stojati za celinu, ali da naš odabir zavisi od toga na šta želimo da se fokusiramo. Tako u izrazu pametne glave koristimo leksemu glava da referišemo na inteligentne osobe jer je baš glava deo ljudskog tela koji se povezuje sa inteligencijom. Oni takođe tvrde da metonimija ne služi samo kako bismo o jednoj stvari govorili koristeći naziv neke druge stvari koja je sa njom u nekoj logičkoj vezi, već da predstavlja jedan od osnovnih mehanizama kojim rasuđujemo. Tako u primeru Nikson je bombardovao Hanoj, metonimija nam omogućava da korišćenjem imena američkog predsednika referišemo na američke vojnike i da na taj način, iako on sam nije vršilac čina bacanja bombe, direktno naglasimo njegovu odgovornost za dati napad (Lakoff & Johnson 1980: 39).
Nezavisno od direktne jezičke realizacije, metonimija može igrati bitnu ulogu u, na primer, čulnoj percepciji, asocijativnim vezama u memoriji, kulturnom i religijskom simbolizmu i tako dalje (Rasulić 2010: 52 prema Lakoff & Johnson 1980, Lakoff 1987, Taylor 2003). Na primer, u slučaju onomatopejskih glagola poput tresnuti ili bućnuti, uočljiva je metonimija POSLEDICA ZA UZROK, jer se preko posledice neke radnje (to jest zvuka koji su onomatopejski predstavljeni kao tres i buć) referiše na samu radnju. U ovim izrazima putem zvuka se referiše na samu radnju jer je upravo zvuk čulno najuočljivija posledica tih radnji. Isti metonimijski odnos nalazi se i u osnovi brojnih idiomatskih izraza koji referišu na emocije, poput gristi nokte (ljutiti se, jediti se) i škrgutati/škripati zubima (naljutiti se, srditi se). Budući da mi emocije kod drugih ljudi najpre uočavamo putem fizioloških i bihejvioralnih manifestacija (Kövecses 2000: 49), i u ovom slučaju na sam uzrok, tačnije emociju, referiše se preko njenih posledica – fizioloških i bihejvioralnih manifestacija čime se direktno evocira konkretna mentalna slika.
Postoje brojni tipovi metonimijskih odnosa, kao na primer PROIZVOĐAČ ZA PROIZVOD (Kupio je novog pežoa), SADRŽILAC ZA SADRŽAJ (Pojeo je pun tanjir), MESTO ZA STANOVNIKE TOG MESTA (Ceo Beograd je na nogama), VREMENSKI PERIOD ZA DOGAĐAJ KOJI SE U TOM PERIODU ODIGRAO (Peti oktobar), MESTO ZA INSTITUCIJU (Beograd pregovara sa Moskvom), AUTOR ZA DELO (Trenutno čitam Hemingveja) i tako dalje (Kövecses 2010: 172–173).

Literatura
Kövecses Z. 2000. Metaphor and Emotion: Language, Culture, and Body in Human Feeling. Cambridge: Cambridge University Press.
Kövecses Z. 2010. Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press.
Lakoff G., Johnson M. 1980. Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press.
Rasulić K. 2010. Aspekti metonimije u jeziku i mišljenju. Theoria 53(3), 49–70

Pojmovna metafora

Za većinu ljudi, metafora predstavlja stilsku figuru i element literarnog izražavanja, stvar jezika ali ne i mišljenja. Međutim, proučavanja u okviru kognitivne lingvistike doprinela su shvatanju metafore kao kognitivnog mehanizma, kao stvari mišljenja a ne isključivo jezika.
Od 1980. godine, kada su Džordž Lejkof i Mark Džonson izdali svoju knjigu Metaphors we live by, značajno je promenjeno shvatanje metafore i njene uloge u jeziku i mišljenju i metafora je postala jedna od centralnih tema proučavanja u kognitivnoj lingvistici.
Ono na šta se misli kada se kaže da je metafora prvenstveno stvar mišljenja, jeste da su ljudski misaoni procesi velikim delom metaforički. Metafora kao jezički izraz je moguća upravo zahvaljujući tome što je ljudski konceptualni sistem jednim delom metaforički strukturiran i definisan (Lakoff & Johnson 1980: 4−6).

Za metaforu kao kognitivni mehanizam kognitivni lingvisti koriste termin pojmovna ili konceptualna metafora. Pojmovna metafora jeste kognitivni mehanizam kojim se jedan pojam razume i doživljava uz pomoć drugog. Ona predstavlja preslikavanje iz poznatog, konkretnijeg i čulno saznatljivijeg izvornog domena u manje poznat, apstraktniji ciljni domen. Svaki put kada upotrebimo metaforički izraz, u umu se odvija proces kognitivnog povezivanja dva domena zbog određenih analogija u njihovoj strukturi (Lakoff & Johnson 1980).
Na primer, u metafori LjUBAV JE PUTOVANjE (u kognitivnoj lingvistici, metafore se uobičajeno zapisuju velikim slovima putem formule X JE Y, gde je X ciljni a Y izvorni domen), apstraktan pojam ljubavi konceptualizuje se pomoću pojma putovanja koji je bliži našem iskustvu, što se ispoljava u izrazima poput pogledaj dokle smo stigli, nalazimo se na kraju puta, razišli su se ubrzo nakon što ju je prevario, svako je krenuo na svoju stranu, i tako dalje. To znači da mi u ovom slučaju pojam ljubavi razumemo pomoću pojma putovanja. Važno je napomenuti da se određenom pojmovnom metaforom može rasvetljavati samo jedan aspekt nekog apstraktnog pojma (Lakoff & Johnson 1980: 10). U ovom primeru, akcenat je na zajedničkom delanju dvoje ljudi koje je konceptualizovano kao putovanje. Ali, u slučaju metafore LjUBAV JE FIZIČKA SILA (kao u izrazu ona me neverovatno privlači), naglašen je drugi aspekat, snažan uticaj koji ljubav ima nad onim ko je zaljubljen.
Uobičajeni ciljni domeni su apstraktni pojmovi kao što su emocije, mišljenje, vreme, ljudski odnosi, komunikacija, život, koji se konceptualizuju preko konkretnijih pojmova poput prirodnih sila, delova tela, predmeta, biljaka, mašina, zgrada, svetlosti i tame, toplote i hladnoće, i drugih (Klikovac 2004: 17−19).
Postoji više različitih podela pojmovnih metafora. Lejkof i Džonson (1980: 14−15; 25−26; 62−63) razlikuju sledeće vrste:
1) strukturne metafore – omogućavaju korišćenje jednog, visoko struktuiranog i jasno obeleženog koncepta kako bi se struktuirao drugi, kao u primeru ČOVEK JE BILjKA (on je još zelen, ona je u cvetu mladosti)
2) orijentacione metafore – proizilaze iz prostornih, odnosno orijentacionih odnosa. Primer ove vrste metafora je DOBRO JE GORE/LOŠE JE DOLE. Dobre stvari (poput sreće, zdravlja, uspeha) poimaju se kao nešto što je gore (živeti na visokoj nozi, biti na visokom društvenom položaju), dok se loše stvari (poput tuge, bolesti, neuspeha) poimaju kao ono što je dole (pao je na dno).
3) ontološke metafore – one metafore u kojima se apstraktni pojmovi konceptualizuju kao entiteti, materije ili omeđeni prostori, kao u primerima: UM JE SADRŽATELj (to mi nikako ne ide u glavu) ili UM JE MAŠINA (mozak mi je potpuno zablokirao na testu).

Literatura
Klikovac D. 2004. Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka XX vek
Lakoff G., Johnson M. 1980. Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press.